Kada sam u Srbiji, živim na periferiji, na nekih sat vremena od Beograda. Nisam ovde tako često, ali kada jesam, cenim taj mir i zelenilo i delim ih sa napuštenim životinjama. Te njuškice nepogrešivo osete kada stignem i obavezno dotrče na kapiju.

Kraj je lep, domaćinski (kako u okolnim kućama vole da se pohvale), ali leti ima problem sa vodom i u avgustu obično bude restrikcija: dan dva nema vode, pa treći stigne i tako u krug dok se temperature ne približe desetom podeoku. 

I mada to znam, obaveze su me primorale da se vratim baš u avgustu. Tako stignem kući, otvorim slavinu – ništa. Nema vode ni sutradan. Ni narednog dana. Ni onog posle njega.

Već danima ni kapi vode za piće, kuvanje, tuširanje, pranje ruku i korišćenje toaleta. Nije li život jedna čudna igrarija, preko noći se pretvori u nošenje balona i računanje svake flaše.

Sednem za internet da vidim gde je pukla cev, a tamo pljušte apeli, molbe i obaveštenja. Ukratko sistem je prazan zbog do sada nezabeležene i nenamenske potrošnje. Ljudi zalivaju travnjake, peru automobile, polivaju beton i pune bazene.

Čitam i ne verujem.

Neka porodica na 30+ stepeni nema šta da pije, da nečija trava ne bi slučajno požutela.

Kakvi smo to ljudi postali? Da li je iz nas isparila baš svaka kap ljudskosti?

Ovaj apel sam najpre objavila u Fejsbuk grupi lokalne vodne zadruge. Ali objavljujem ga i ovde jer naš slučaj sigurno nije jedini. Širom Srbije postoje iste nestašice, isti nemoćni sistemi i isti „domaćini“ koji izgleda misle da voda pripada onome ko ima jaču pumpu, deblju cev i tanji obraz.

APEL ZADRUGARIMA KOJI JOŠ UVEK NISU SHVATILI DA VODA NIJE NJIHOVA PRIVATNA SVOJINA

Poštovane komšije,

vratili sam se kući 20. avgusta. Od tada iz moje slavine nije potekla ni kap vode. Danima nemamo vodu za piće, kuvanje, tuširanje, pranje ruku i puštanje vode u toaletu. Za ono, dakle, što se u civilizovanom svetu smatra osnovnim uslovom života, ne luksuzom.

Komšije u mojoj blizini, sa decom i domaćim životinjama, nemaju vodu mnogo duže. U isto vreme Vodna zadruga iznova saopštava da se sistem prazni zbog prekomerne i nenamenske potrošnje. Zato ovo nije apel Zadruzi. Ovo je apel vama koji, uprkos svim upozorenjima i molbama, i dalje zalivate travnjake, perete automobile, ribate dvorišta i punite bazene vodom iz sistema koji ne može da obezbedi osnovni minimum svim svojim korisnicima.

Mora da je divan osećaj gledati kako vam trava ostaje zelena dok nečije dete nema čime da opere ruke.

Mora da automobil naročito lepo sija kada znate da neko nekoliko ulica dalje vodu za piće donosi u kanisterima.

A tek bazen. Nema većeg dokaza uspeha od nekoliko kubika vode u sopstvenom dvorištu dok komšije ne mogu da se okupaju, skuvaju ručak ili normalno koriste toalet.

Ovde više nije reč o „malo većoj potrošnji“. Reč je o elementarnoj sebičnosti. O uverenju da onaj ko je bliže bazenu, ima jaču pumpu ili je prvi otvorio slavinu, ima pravo da uzme sve, a da ostalima ostavi vazduh u cevima.

Voda iz zajedničkog sistema nije ničija dedovina. Niste je nasledili od pradede. Ona pripada svim korisnicima sistema i svako ko je rasipa dok drugi nemaju za osnovne potrebe svesno otima od svojih komšija.

Nemojte se praviti da niste videli obaveštenja. Videli ste ih. Samo ste odlučili da su vaše muškatle, pločice, automobili i travnjaci važniji od tuđe žeđi i higijene.

Ako punite bazen dok nečija porodica puni flaše na javnoj česmi, niste domaćin. Domaćin ne otima od komšijskog deteta da bi sebi rashladio dupe.

Ako slavite slavu, palite sveću, ljubite ikonu, sečete kolač i ponosite se time, setite se:

ne vredi vam puna trpeza ako je obraz prazan.

Ne vredi vam ikona na zidu ako ne vidite čoveka preko ograde.

Zato vas molim, mada je poražavajuće što odrasle ljude uopšte treba moliti za ovako nešto, ZATVORITE SLAVINE. Prestanite da zalivate, perete i punite. Koristite vodu samo za ono bez čega se ne može.

Vaš travnjak će preživeti. Ali ljudima je voda potrebna sada. Za piće. Za hranu. Za higijenu. Za život.

Prestanite da je rasipate.