Umrla je Vedrana Rudan.

Nisam je poznavala. Nisam sa njom pila kafu, niti joj telefonirala kad mi je bilo teško. Nisam znala kako izgleda kada ćuti. Nikada me nije zagrlila. Bila sam samo jedna u moru žena koje su je čitale i slušale.

A ipak mi nedostaje.

Čudna je ta tuga za nekim koga nikada nisi sreo. Kao da nemaš pravo na nju. Porodica i prijatelji tuguju za osobom sa kojom su istinski delili vreme. Oni znaju boju njenog glasa kada nije pred kamerama i kako zvuči kada se smeje. Mi ostali moramo se zadovoljiti ograničenim brojem gostovanja i njenim prisustvom u rečima koje je ostavila iza sebe.

Ali, zar su reči malo?

Sa nekim ljudima provedemo decenije, a da nam ostanu potpuni stranci. Sa drugima se nikada ne sretnemo, a ipak im poznajemo ljutnju, rane, nežnost, strahove i sve one nepristojne misli koje pristojan svet gura pod tepih. 

Tepih koji je odavno postao brdo.

O Vedraninom privatnom životu ne znam mnogo, ali sam kroz njene knjige bolje upoznala svoj. Bila mi je nešto poput dobronamerne prijateljice. Ne one koja me teši i umiruje kako će sve biti u redu. Već one koja ima hrabrosti da mi prizna: “Neće sve biti dobro. Mnogo toga će biti sranje, ali nećeš zbog toga prestati da živiš”.

Bila je žena kakvu bi svaka od nas trebalo da sretne, makar samo jednom, makar na kratko. Žena čiji glas čuješ i kada nije fizički tu, besan, duhovit, surov i nežan tamo gde se najmanje očekuje, dok ruši tabue i podseća te da ne moraš zauvek biti fina, tiha i zahvalna. Da ne duguješ muškarcu život zato što ti je jednom doneo cveće. Da majčinstvo nije sveta slika nego krvav posao. Da starost nije samo mudrost u bež kompletu, nego telo koje boli, računi koji stižu i sve manja volja da se budalama objašnjava očigledno.

Volela sam je zato što nije mazila tamo gde tišti. Gurala je prst pravo u ranu i pitala: „Je l’ boli?“

Boli, Vedrana.

Govorila je ženama da su umorne, potplaćene, ponižene, prevarene i često same u kući punoj ljudi. Nije od njihove patnje pravila mirisnu sveću. Davala joj je ime. A kad nešto dobije ime, ne može se tek tako proglasiti histerijom ili lošim PMS-om.

Dok je bila živa, postojala je mogućnost da će sutra napisati nešto novo. Da će opet uzeti neku kolektivnu laž, okrenuti je naopačke i istresti joj sadržaj pred naše noge. Da će nas naterati na smeh upravo onda kada smejati se deluje nepristojno i glasno obelodaniti ono što potajno mislimo, a pravimo se da nije tako.

Više te mogućnosti nema.

U jednom od svojih poslednjih tekstova na blogu, napisala je nešto što me od tada proganja:

“Radujete li se životu? Znate li kakav bi mogao biti? Da sam ja znala moj bi život bio i radost i smijeh i opušteno vrištanje u moru i kad je mladost bila iza mene. Nisam znala. Mislila sam da se moja sreća krije od mene i čeka me tamo daleko.

Danas, sada, ovoga trena kad sam sigurna da bez pomoći neću sići sa kreveta, a onda to znači…

Radujem se aparatiću u uhu.”

Još jedna Vedranina lekcija: život je lep dok ga propuštamo.

Sada nema novih reči. Ostale su knjige, tekstovi i intervjui. Ljudi vole da kažu kako pisci nastavljaju da žive kroz svoja dela. Lepo zvuči, ali nije sasvim tačno. Ne treba smrt ulepšavati književnim frazama.

Knjige ostaju, ali čovek ode.

I ovaj svet, i inače nesavršen i oskudan u lepoti, tada se čini još ružnijim i praznijim.