ili kako pristojno prestati da postojiš

Mnogo volim komšinicu Savku i njene sporadične opservacije o društvu, životu i opštem stanju nacije. Ne sretnemo se često, ali kada se to desi, znam da će razgovor biti pravo osveženje.

Ne zato što se slažemo. Daleko bilo. Mislim da me niko brže ne izmesti iz pažljivo kurirane zone posmatranja sveta u perspektivu sa kojom imam dodirnih tačaka koliko proteinski šejk sa štrudlom od maka. Al’ nekad je lekovito čuti i ono što ti je potpuno strano i nelagodno za mentalno varenje. Čisto da čovek ne zarđa u sopstvenoj pameti.

„Jesi videla, molim te, onu Madonnu?!“ zapenila je čim me je spazila.

Manje je zvučalo „Madonna“ kao pop ikona, a više „Madonna“ kao vremenska nepogoda, kao: pukla cev, poplavio podrum, Madonna prešla preko opštine i ostavila značajnu štetu na fasadi.

Videla sam, ali nisam rekla ni jesam ni nisam. Sa Savkom, kao i sa državnom administracijom, u diskusiju se ne ulazi prerano. To je amaterska greška. Najbolje je prvo pustiti sistem da se učita.

„Ne smiruje se žena“, frknula je.

Eto ga.

Ne smiruje se — balkanski alarm za ženu koja pređe određene godine. Kao da je žena kisela voda, pa treba da odstoji otvorena, da malo izvetri i izgubi intenzitet, ne bi li postala socijalno prihvatljiva.

„Vidi, ja nju poštujem“, hvata vazduh.

Kad neko počne paljbu sa „ja nju poštujem“, odmah znaš da poštovanje ulazi u poslednju fazu života.

„Velika je zvezda, sve ja to razumem, ali valjda postoji vreme za sve.“

Očito je da ispravan svet život uredno pakuje u Notion kalendar. Postoji vreme za posao i karijeru. Vreme za ručak. Vreme za muža, decu i nalaze krvi. I vreme kada bi pristojna žena trebalo da se isključi, kao bojler pred put.

Verovatno bi, za opšte dobro, bilo poželjno da se Madonna, baka pop kulture, konačno smiri, zahvali svetu na pažnji, obuče nešto u boji ovsenih pahuljica i pristojno arhivira u folder „istorija“.

Žene tog kalibra se, nekako, najlakše vole u prošlom vremenu, kad sa bezbedne distance može da se kaže: bila je ikona. Jer „bila je“ ne traži novi kadar, ne pravi cirkus na sceni i ne kači fotografije u donjem vešu koji joj ne priliči.

„U njenim godinama, takvo ponašanje, znaš…“, vrtela je zabrinuto glavom, spuštajući glas na nivo doktorke sa specijalističkog pregleda.

Ne znam, Savka. Stvarno ne znam. Šta tačno ide u „njenim godinama“? Pokušala sam da zamislim Madonnu sa baštenskom špatulom kako presađuje muškatle.

Sigurno ne ide korset.
Ni jaka šminka.
Ne ide ni dečko mlađi od prvih hitova.
A posebno ne ide neprikladno đuskanje po klubovima, kao da ti je 17, a ne 67.

U suštini, ništa što bi podsetilo javnost da žena posle određene decenije nije samo lepo upakovana biografija sa pristojnom hidratacijom.

Madonna, koliko vidim, taj mejl još nije otvorila. Ili ga je otvorila, pročitala i obrisala. Što je, moram priznati, vrlo u njenom maniru.

„Ne kažem ja da treba da se zapusti“, nastavlja da mitinguje Savka, „nema ništa gore od toga kad žena prestane da brine o sebi.“

Nikako. Žena ne sme da se zapusti. To je sledeći nivo pakla. Jer ako izađe nesređena među narod, jasno je da je propala. E sad, ne valja ni da se previše dotera, odmah će pomisliti: „Tugica, vidi se da je željna pažnje.“ Tajna dobrog ukusa je u balansu:

negovana, ali ne napadna,
prirodna, ali ne umorna,
doterana, ali ne očajna,
zategnuta, al’ da se ne vidi,
svoja, ali ne baš toliko svoja da, bože me oprosti, uznemiri okolinu.

Ukratko, žena u određenim godinama treba da postoji, ali pažljivo. Kao kristalna čaša u vitrini. Da se vidi da je ima, ali da nikome ne padne na pamet da je upotrebi za nešto… stvarno.

„Znaš, može to malo dostojanstvenije.“

Ah, dostojanstvo. Ta divna reč koju često koristimo kad hoćemo da kažemo: „Budi tiha, pokrij kolena i, molim te, nemoj da praviš scenu“, ali onako umotano u veliku mašnu, da zvuči fino i kulturno.

Dugo sam, priznajem, mislila da je dostojanstvena žena ona koja se drži pravo, govori umerenim glasom, pati diskretno i umire od neprijatnosti tako da niko za susednim stolom ne primeti. Tek kasnije sam shvatila da dostojanstvo nema ama baš nikakve veze sa tim koliko si tiha, lepo vaspitana, skladno obučena i sposobna da se raspadaš pod teretom života bez kršenja propisa bontona.

Dostojanstvo je zapravo mnogo jednostavnija i mnogo nezgodnija stvar.

To je ideja da čovek vredi i kada nije mlad, lep, poželjan, uspešan, koristan, ostvaren kao roditelj ili uredno uklopljen u društvenu predstavu dobro proživljenog života.

To je onaj unutrašnji glas koji ti jasno kaže da ne moraš da se smanjiš da bi imala pravo da postojiš.

Problem nastaje kada se pristojnost pretvori u samoponištavanje.

„Budi pristojna“ znači: vodi računa kako se ponašaš prema drugima.

„Budi dostojanstvena“ znači: vodi računa kako dozvoljavaš drugima da se ponašaju prema tebi.

Lepo je kada ta dva mogu da idu zajedno, kao život i na vreme plaćeni računi. Ali ne idu baš uvek.

Nekad će nekome biti neprijatno samo zato što si rekla „ne“. Nekome ćeš pokvariti raspoloženje zato što nisi prećutala uvredu. Nekoga će istina uznemiriti. Nekome će tvoje granice izgledati kao napad, jer je navikao da ulazi bez kucanja.

Ne moraš poništiti sebe da bi svima oko tebe bilo udobno. A složićemo se, žene su kroz istoriju, za tu vrstu usluge posebno obučavane.

Madonna je, ruku na srce, savršen primer za ovu diskusiju. U kasnim šezdesetim i dalje je na sceni u štiklama, diže nogu kad ne treba, pokazuje telo, pravi ispade, igra se sa svojim licem, tuđim nervima i jednostavno odbija da bude pristojna po nečijem pravilniku.

Naravno da je možemo kritikovati zbog neukusa i prenaglašenosti. Godine joj ne daju imunitet od kritike. Ali kritika gubi smisao ako joj je jedini argument njena krštenica.

Tu dolazimo do sledeće velike prevare: umerenosti koja se predstavlja kao moralna veština. Kao da je čovek automatski bolji ako govori tiše, ne maše rukama i funkcioniše u vrlo uskom rasponu emocija. A zapravo, umerenost je uglavnom stvar temperamenta, senzibiliteta i ličnog stila.

Neko voli šapat. Neko voli fanfare.

Neko uđe u prostoriju kao diskretna violina. Neko kao limeni orkestar sa grupom mažoretkinja i dimnom mašinom. I jedno i drugo može biti divno. I isto tako, i jedno i drugo može biti nepodnošljivo.

Dostojanstvo se ne meri količinom prostora koji zauzimaš, već trenutkom u kojem odbiješ da budeš ponižena.

Savka me gleda kao da očekuje da potpišem zapisnik.

„Zamisli, molim te, sebe jednog dana u njenim godinama, pa suknja iznad kolena i mrežaste čarape. Ne ide!“

Tu sam se, priznajem, malo zagrcnula.

Sa mojih četrdeset pet u avgustu, te „njene godine“ izgledaju mi kao jedna od onih letnjih destinacija na dohvat ruke. A ako ćemo pravo, mrežaste čarape su mi oduvek bile omiljeni modni detalj i ne vidim sebe kako ih se odričem zarad nekakvog „dostojanstva“.

Čini mi se, u njima bih šetala i u šezdesetim i u sedamdesetim, sasvim prirodno i dostojanstveno. To za mene nije kriza godina, nego kontinuitet ličnosti. A svet je preživeo i gore katastrofe, pa će, uz malo vode i elektrolita, sasvim sigurno pregurati gospođu u godinama i mrežastim čarapama.

„Postigla je sve što se može u tom svetu, udavala se, razvodila, ostvarila se i kao majka, pa šta ona hoće više?“ — završava Savka svoju vakelu, zatvarajući Madonnin dosije za sva vremena.

Stvarno, šta žena još može da hoće?

Tada mi je sinulo.

Možda je baš u tome problem što hoće još.

Još scene.
Još pažnje.
Još prava da ne bude samo prijatna uspomena.

Zašto je toliko nepristojno kada žena u određenim godinama i dalje želi da živi punim plućima? 

Zamislih se.

Madonna ne stari graciozno. Zapravo, ni ne pokušava. To nije uvek lep prizor. Ume da zbuni, da bude previše, ponekad do te mere da poželim da neko negde ugasi svetlo ili skloni telefon.

Ali istovremeno, jedan nepodnošljivo iskren deo mene odahne svaki put kada je vidi. Jer u tom njenom bezobrazluku ima nečeg zaraznog i neodoljivo utešnog, što šapuće:

„Ako ona i dalje može da želi više, možda možeš i ti.

Ako ona ne mora da nestane kada društvo zaključi da je njeno vreme prošlo, možda nećeš morati ni ti.

Ako ona sme da bude preglasna, pogrešno shvaćena, ismejana, uporna i živa — možda smeš i ti.“ 

Savka je već prešla na vremensku prognozu i cenu paradajza, zadovoljna što je još jednu neprikladnu društvenu pojavu uredno vratila u propisane okvire.

Ja sam nastavila kući razmišljajući o mrežastim čarapama koje dugo nisam nosila.

Možda je vreme da ih pronađem.