Moj otac je bio uzor koji je oblikovao sve moje kasnije uzore. Od detinjstva ga je krasio epitet genijalca. Bio je inteligentna osoba, jedan od onih koji osvajaju prva mesta na matematičkim olimpijadama i turnirima u šahu. Vukovac u osnovnoj školi, đak generacije u Tesli i kasnije cenjen student na ETF-u. Vrlo sposoban u svom poslu, zbog čega je uvek dobro zarađivao.

Naučio me je puno toga: da plivam, da vozim biciklu, da množim i sabiram, da razmišljam i uvek tražim odgovore. Podsticao me je da otkrivam svoje talente: u crtanju, u učenju stranih jezika, u muzici, u plesu, u fotografiji. Zbog njega sam zavolela nauku i dugo mislila da ću postati astronaut. Preneo mi je mnoge životne vrednosti koje i danas smatram ispravnim. Bila sam jako ponosna na svog oca i bezgranično sam mu verovala.

A onda, moj otac je bio i alkoholičar. Bio je agresivan i kontrolisao je svaki aspekt naših života. Postao je neko koga sam se plašila, a zatim i stidela. Njegove frustracije i tajne, na kraju su do temelja srušile moj svet, ostavivši me samu u mraku, u očajničkom pokušaju da nespretno sastavim milion rasutih delova.

Boje, zvuci, mirisi

Postoje tri scene, koje su uz čitav jedan život uspomena – onih lepih i manje lepih, neizbrisivo urezane u moju svest kada pomislim na oca. Sećam ih se do plastičnih detalja i koliko god se trudila, ne mogu ih izbrisati. Sve je precizno: boje, zvuci, mirisi, izrazi lica, čak i sitnice koje bi u nekom drugom trenutku bile potpuno nebitne.

Prva scena: veliki akvarijum sa ribicama koji poleće ka mojoj mami i razbija se u hiljadu oštrih staklenih komadića. Voda je svuda, ribice se koprcaju po tepihu. Ona vrišti, krv joj se sliva niz čelo i ruke.

Druga scena: lica mojih vršnjaka iz kraja koji sede na klupi preko puta parkinga i postiđeno gledaju dok me otac šamara u kolima, za nešto što nisam ili jesam uradila. Osećam miris alkohola. Kroz polu-spušten prozor čujem nekoga kako prigušenim glasom izgovara: “Jel to njen tata?”

Treća scena: moje sveske, tvrdih korica velikog formata, pune detaljno vođenih beleški i izvedenih dokaza teorema sa Matematičke analize 2, kako lete kroz prozor 15. sprata novobeogradskog solitera i ja, stojim kraj prozora u neverici i razmišljam kako je ispit sutra.

Sve porodice imaju svoje probleme

Nasilje je nemoguće potpuno opisati, ono je iskustvo koje se proživljava celim bićem. To nije samo bol u telu, već osećaj potpune nemoći i gubitka kontrole nad sopstvenim životom. Nasilje ulazi u svaku poru vaše stvarnosti – u vaše misli, osećanja, strahove. Kada pokušate da ga objasnite rečima, one se čine previše malim i nedovoljnim da dočaraju te trenutke.

Kako opisati neizvesnost kada ne znaš hoćeš li izaći iz sobe nepovređena? Kako preneti taj specifičan grč u stomaku koji osećaš svaki put kada čuješ poznate korake na ulaznim vratima?

Zašto se žene stide da o tome pričaju?
Zato što društvo često ima surovu naviku da krivicu prebaci na žrtvu.

Zašto nisi otišla?”

“Šta si uradila da ga isprovociraš?”

“Zašto si to trpela toliko dugo?”,

samo su neka od pitanja koja svaka žena koja je preživela ili preživljava nasilje, čuje barem jedanput. Taj stid dolazi iz osećaja da se moraš pravdati za tuđu agresiju, da ćeš biti osuđena jer nisi reagovala kako drugi misle da je trebalo.

Tu je i osećaj sramote zbog sopstvene nemoći. Kada si žrtva nasilja, često poveruješ u reči tlačitelja – da nisi dovoljno dobra, da nisi vredna ljubavi, da si sama kriva. Nasilnik ne udara samo telo, već i psihu, ličnost, dostojanstvo, samopouzdanje. On vas oblikuje tako da počnete da verujete da nemate gde, da nemate snage, da nemate pravo da tražite bolje.

Stid je i posledica dugogodišnjeg ćutanja. Društvo nas uči da probleme treba rešavati “unutar četiri zida”, da je “pranje prljavog veša” u javnosti nešto najgore što možete uraditi. A kada ćutite dovoljno dugo, glas postaje sve tiši, a osećaj da vas niko ne bi razumeo – sve jači.

Pričati o nasilju zahteva hrabrost. To znači otvoriti najranjiviji deo sebe i rizikovati da ga neko ne razume, da ga neko omalovaži ili da vam postavi pitanje koje će vas još jednom slomiti. Zato je važno da pričamo o tome, da slušamo bez osude, da stvaramo sigurne prostore u kojima žene mogu reći: “Da, to se meni desilo.”

Jer nasilje ne prestaje ćutanjem. Nasilje prestaje onda kada ga prepoznamo, osudimo i podržimo one koji su ga preživeli.

Život posle nasilja

Kada vas povređuje neko ko vas je učio životu, emotivni lom je neizbežan. To nije samo gubitak poverenja u tu osobu, to je kompletan kolaps sistema vrednosti i svega što vam je do tada bilo poznato. Sve se urušava, a vi, umesto da nađete oslonac, padate u bezdan s pitanjem: Kako je to moguće?

Izgraditi nove temelje u takvom haosu nalik je hodanju po staklu – svaki pokušaj da se iznova veruje, rizik je od novog pada. Sledi dug, spor i težak proces u kojem je neophodno razumeti koliko ožiljici zapravo oblikuju način na koji gledamo sebe, svet i ljude oko sebe. 

Za mene je ovaj proces potrajao, ali korak po korak, naučila sam da prihvatim i zavolim svoj odraz u ogledalu, sa svim uspomenama koje on nosi. Da naučim da me ono što sam preživela nije slomilo, već me je oblikovalo i ojačalo. Moja mama je najviše zaslužna za to. Na njenom primeru sam uvidela da nije važno šta ti se desi, već kako se nosiš sa tim, kako prepoznaš svoju snagu i kako iz svakog pada ustaneš sa još više vere u sebe.

Danas znam da me prošlost ne definiše – definiše me ono što sam iz nje izgradila. I verujem da svaka žena poseduje istu snagu u sebi.

Tišina iza koje se krije bol

U Srbiji je nasilje nad ženama i dalje tema koja se stavlja pod tepih. Ipak, iz statistika koje su zastrašujuće, vidi se da svaka treća žena u našoj zemlji doživi neki oblik nasilja tokom svog života, a svaka druga je žrtva psihičkog nasilja. Od 2011. do 2023. godine, u porodičnom nasilju ubijeno je 406 žena i devojčica.

Statistika nema lice, ali iza tih brojeva kriju se stvarne osobe, stvarne priče, stvarni životi. Iza svakog procenta je neka tiha žena koja se bori da pronađe izlaz, neka neprimetna žena koja veruje da je kriva za sopstvenu patnju, neka povučena žena koja je uverena da za nju nema spasa.

Nasilje nad ženama nije samo statistika, to su životi koji su uništeni, žene koje su stradale zbog toga što nisu bile u mogućnosti da se izbore sa strahom, sramom i stigmatizacijom koja ih je pratila.

Da li znaš koliko snage treba da se prećuti bol?

I još više – da se progovori o istom?

Mnoge žene ćute jer se plaše osude. Mnoge ne prijavljuju nasilje jer smatraju da neće biti zaštićene. Često se, nažalost, nasilje prijavljuje tek kada je prekasno, a žene, zbog straha od gubitka podrške i potencijalne opasnosti, ostaju u tišini. Jasno je da sistem zaštite nije adekvatan i postoji hitna potreba za promenama.

Da bismo promenili stvari, moramo ih prvo osvetliti u tami. Moramo osigurati da žene znaju da nisu same i da imaju pravo da se bore za sreću, da imaju pravo na život bez straha.

Zbog toga je važno da progovorimo, da podelimo svoja iskustva. Pričajući, osnažujemo one zastrašene među nama da ne ćute, da traže pomoć. Niko drugi ne može da izbavi ženu iz nasilnog odnosa osim nje same, ali podrška okoline, prijatelja, porodice i organizacija može biti ključna. Zato je važno pričati. 

Danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i to je još jedna prilika da se podsetimo da se nasilje ne sme prećutkivati, ali i da pružimo podršku, ohrabrenje i nadu. Da ženama koje trpe nasilje pošaljemo jasnu poruku:

Život bez nasilja je moguć.
Nisi sama. Nisi kriva. 

Poruka za tebe

Ako si tiha žena koja se prepoznaje u mojim rečima, znaj da u tebi leži snaga, veća nego što misliš. Snaga da kažeš “dosta”, da zatražiš pomoć, da izgovoriš ono što ti već predugo leži na duši.

Progovoriti nije lako, ali je neophodno. Zaslužuješ da tvoja tišina postane glas koji će doneti promenu – tebi i svima kojima je potrebna.

Ne moraš biti savršena. Ne moraš imati sve odgovore. Važno je da se usudiš da poveruješ da tvoja priča može biti tvoja snaga – da nisi samo žrtva, već da si i borac.

Traži pomoć. Obrati se prijateljima, porodici, organizacijama koje pružaju podršku ženama. U Srbiji postoje linije za pomoć, sigurne kuće, ljudi koji su spremni da te saslušaju i pomognu ti da nađeš izlaz.

I ne čekaj. Tvoj život je vredan te borbe.