Ova priča nije rešenje. Nije ni odgovor. Više je kovitlac misli koje me prate već duže vreme. Isečak iz dnevnika koji sam pisala sebi, pokušavajući da se izborim sa sopstvenim strahovima.

Znam da te strahove delim sa mnogim ženama sa kojima sam u kontaktu poslednjih nedelja, meseci, godina. Neke od njih su majke, neke nisu. Neke razmišljaju o odlasku, neke o ostanku. Sve nas spaja jedno — taj osećaj da smo u nekom međuprostoru, razapete između onoga što jeste i onoga što bismo volele da bude.

Sve te priče, sve njihove i moje nedoumice, strepnje i nade, stapaju se u jednu rečenicu koju imam potrebu da kažem naglas: nisi sama u tome što osećaš.

Još jednom, ovo nije odgovor. Nije ni savet. Više je glas koji sam morala da pustim, jer znam koliko je važno pustiti glas. Možda moje misli naiđu na tvoje i podsete te da nisi sama. Da su i drugi uplašeni, ali nastavljaju dalje. Možda čitajući, osetiš da je u redu ne imati sve odgovore. Da si u redu baš takva kakva jesi — sa svim svojim dilemama, snovima i koracima koji te vode negde gde ćeš se osećati celom.

Ponekad, deliti priču znači i osloboditi sebe.
Bez obzira na motivaciju, jedno je sigurno: i kada ne znamo šta dalje, važno je da se čujemo.

4. maj 2023. godine
Kalemegdan

Razmišljaš da odeš. Da ostaviš sve što znaš i voliš, iza sebe. Već neko vreme ta misao ti se vrzma po glavi, ali sada je postala glasnija. Povukla te je još jedna nepravda, iscrpljenost od svakodnevne borbe, osećaj da si se zaglavila u mestu koje te ne prepoznaje.

I deluje kao da bi negde drugde bilo lakše. Ali u isto vreme, osećaš teret te odluke. Svaka ideja o koraku napred povlači pitanja na koja nemaš odgovore.

Da li je u redu otići?
Da li bežiš?
Ili možda, prvi put u životu, biraš sebe?

Prati te osećaj krivice. Pitaš se: da li ćeš razočarati one koje ostavljaš?
Da li ćeš postati stranac tamo gde ideš?
Da li je to što ti je teško znak da nisi dovoljno hrabra da izdržiš?

I najteže od svega, šta ako napraviš grešku?

Počneš da istražuješ, praviš planove, ali ti svaki sledeći korak deluje previše komplikovano. Pasoš, viza, novac, posao, ljudi, jezik. Ubrzo se zatekneš u istom mestu, samo još umornija i zbunjenija. Pa se povučeš. Prestaneš da razmišljaš o tome. Možda se pravdaš pred sobom da nije pravo vreme. Možda ti neko kaže da preuveličavaš ili da svuda ima problema.

I tako ostaješ tu, rastrzana između onoga što želiš i onoga što misliš da bi trebalo.

Ali, evo istine:

kada je teško, ne moraš da znaš odmah šta je tačno rešenje.
Ali moraš da se pomeriš iz mesta u kojem si sada.

Odluka da razmisliš o odlasku nije poraz. To je trenutak kada sebi priznaješ da zaslužuješ više. Možda ne znaš još šta tačno znači “više”, ali to je u redu. Ovaj korak već znači da si svesna svojih potreba i da želiš promenu.

Pričaj o tome, sa ljudima koji mogu da razumeju tvoje dileme. Koji su prošli ono kroz šta ti prolaziš. Koji znaju kako izgleda biti između dva sveta, između dve verzije života.

Ne moraš da odlučiš odmah. Možeš samo da istražuješ. Da ispitaš kako izgleda život tamo gde želiš da ideš. Da se raspitaš o opcijama. Da napraviš okvirni plan.

Ako ništa drugo, možeš samo da podeliš svoj strah sa nekim ko će ga razumeti.

Nemoj ćutati. Nemoj se praviti da te ta misao ne izjeda.

Možda tvoj put nije tamo negde, već je ovde, ali drugačiji nego što sada živiš. Možda je i tamo, ali nikada nećeš znati ako ostaneš u istoj tački.

I zapamti — ovo nije poraz. Ovo je samo trenutak u kojem biraš da ne prihvatiš manje nego što zaslužuješ. To je hrabrost, a ne slabost.

I zato pitaj, traži pomoć, podeli strah, zbunjenost i sram.

Tvoje je pravo da pronađeš svoj put – bio on ovde ili negde tamo.

❤️